Slušaj

Jednog dana samo prestaneš da plačeš (baš toliko) i porasteš. Otkriješ sebe, svoj život, svoj prostor iznutra koji više nije prepunjen tudjim. Stavovima, mišljenjima, očekivanjima. Otkriješ prostor u kome si samo ti, slobodna da dišeš i postojiš. Samo ti, nežna, prisutna, zadovoljna, vidjena, ispunjena, nasmejana, opuštena, izmenjena, očišćena. Uspešna. Svoja. Hrabra. Ti. 

Ništa ali baš ništa na ovom svetu ne traje večno i ništa na ovom svetu nije bez razloga našlo put do tebe. Sve je tu kako bi te nečemu naučilo, za nešto pripremilo. 

Znam, mrak ponekad ume da potraje baš dugo jer ne uspevaš ni da baciš pogled na svetlo, zaboraviš na svetlost jer te mrak uzeo pod ruku i vodi li vodi. A gde te to vodi? Putevima kojima ranije nisi išla, nisi imala hrabrosti za njih. E on te sada tu vodi jer ti se svetlo pojačava. Pa vidiš sve što nikada videla nisi. Vidiš ono što ti se ne gleda i zatvaraš oči pred tim, stavljaš sopstevene odbrambene mehanizme u pogon koji opet blokiraju svetlost. I sve postaje još mračnije. Zastrašujuće, bezizlazno, zapanjujuće, bolno, ali kada bi samo znala da ti odbrambeni mehanizmi više ne trebaju takvi. Da sada uz dodir svetla nemaš više čega da se bojiš i od čega da se braniš. 

Jer promena nije trajna, ona se dogadja i posle ostaješ ti da se njoj prilagodiš. Prilagodjavanje zahteva nove pristupe sebi, životu, ljudima oko sebe. 

I otud to suočavanje sa tolikim suzama, sa svim iracionalnim strahovima. Otud ta tuga koja izlazi na površinu, rasteš, menjaš se, cvetaš. Tražiš se, tražiš izlaze, učiš se novoj sebi, učiš se hrabrosti. #VeneraUzdizanja